1.Америчким пером и срцем о Србима

Аутор: Радоје Радојевић
Број страна / Повез / Писмо:
576 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1903-4

ва антологија доноси текстове у чијем је фокусу период Великог рата (1914–1918), а све њих сем једног, написали су амерички књижевници, историчари, новински извештачи, чланови медицинских мисија, сарадници на дистрибуцији хуманитарне помоћи, као и највиши државни званичници. Ти текстови су расути по различитим, давно штампаним новинама, часописима и књигама и доступни само ентузијастима у области историје који имају времена и стрпљења да у потрази за њима „копају” по разним архивама, библиотекама и одлагалиштима. Ово настојање да се они спасу од заборава представљало је награду за истраживача, јер ти текстови приповедају снажну причу о цени која се мора платити у борби за очување достојанства, слободе и демократије. Они су прави доказ шта нације у савезништву, уједињене у циљу, могу постићи на корист сваке од њих.

Ова књига представља примере истински величанствене и племените великодушности коју су Американци показали према Србима у очајним тренуцима потребе. Тешко је и замислити несебичнија и хуманија дела. Њихова демонстрација емпатије и спремност да пруже руку спаса некоме ко пролази кроз тренутке очаја подсећа на библијске параболе. Као таква, она је парадигма витештва с којом моћни али часни светски лидер може да пригрли и третира свог мање срећног али достојног пријатеља и савезника. Можда је крунски симбол тог дивљења вредног односа одлука председника Вудроа Вилсона, тада преседан, да почаствује Србију и њен народ наредбом да се српска тробојка подигне поред америчких „звездица и пруга” на Белу кућу. Био је то дан када се над Белом кућом вијорила застава Србије.

У години када Сједињене Америчке Државе и Србија славе јубилеј – 140 година дипломатских односа – одзвањају у свести речи великог енглеског песника Радјарда Киплинга:

Ти који судиш народима, дај нам спас,

поштеди од заборава нас – од заборава нас.

Радоје Радојевић

2.Бугари – аутопортрет једног народа

Аутор: Виктор Кине
Број страна / Повез / Писмо:
426 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1888-4

„Захваљујући г. Виктору Кинеу, нико више неће имати оправдање да брани бугарско питање. Пре јесени 1914, недовољно обавештени људи могли су се колебати око природе бугарске политике. Након отварања непријатељстава између Турске и Савезника, свако оклевање је морало бити распршено пред одбијањем Кабинета из Софије да се, у замену за велике награде, окрене против својих некадашњих угњетача. Одиста, сваком разборитом посматрачу било је јасно да ако краљ Фердинанд и његови министри нису желели да уграбе прилику и поново заузму Једрене и линију Енос–Мидију, то је било зато што су већ посредно или непосредно били повезани са Турцима, односно са Немачком.

За стицање таквог убеђења уопште није било потребно видети или држати у рукама документа која су тај договор бележила. Чим су Бугари презрели главни град Тракије, на који су се били острвили током зиме 1912–1913, било је извесно да су уверени да ће на другом месту утажити жеље које су им више прирасле срцу. То друго место је пре свега била Србија, односно савезница Антанте. Све је на то указивало – и речи и дела; текстови софијских дневних новина захтевали су неодложну окупацију Македоније и поступци комитаџија који су, узевши бугарску територију за базу својих операција, упадали и разарали српску територију.“ – из предговора Огиста Говена

3.Зверства Бугара и Аустро-Немаца

Аутор: Арчибалд Рајс
Број страна / Повез / Писмо:
408 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1856-3

Данас, кад нас већ више од једног века дели од завршетка Великог рата и прекрајања мапа у Европи, које је у великој мери одредило нашу данашњу судбину, имамо прилику за зрело, потпуније сагледавање прошлих догађаја. Већ на први поглед може се рећи да усвојена решења нису била добра јер су послужила као извор нових недаћа и раздора, а већ пре Другог светског рата показало се доста тих заблуда, посебно на Балкану где је брзо нестајала слога и распршивале се заблуде о могућностима заједничког живота. Зато нам је дужност да што боље схватимо наше претке, њихове намере и заблуде, њихово право лице, али и право лице наших тадашњих непријатеља. Дело Арчибалда Рајса веома упечатљиво говори баш то – какви смо били ми и наши непријатељи.

Позив који је Рајсу, као већ светски афирмисаном научнику, стигао 1914. године из Србије, поклопио се са његовим незадовољством понашањем Германа у укупним европским оквирима и фактички га усмерио да се људски и научно посвети изучавању ратних злочина. Његовом хуманом бићу било је важно да искаже став према злочинима почињеним од стране Аустроугарске и Немачке, а касније и Бугарске, над цивилима у рату. Све веће суочавање са ратном стварношћу у Србији утицало је на Рајса да наша земља постане његов коначни животни избор, а српски сељак-војник његов брат.

Определили смо се да ова књига буде зборник Рајсових званичних извештаја и да кроз његове исказе непосредно сазнамо како је видео наше непријатеље. То је толико важно да нисмо изоставили ништа од његових ратних извештаја тадашњој српској влади. Ти извештаји најчешће су непријатни за читање, али су нужни и дужност нам је да им се повремено враћамо.

4.Српска драма Октобар 1915 – Март 1916.

Аутор: Камиј Фери-Пизани
Број страна / Повез / Писмо:
139 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1852-5

У књизи коју је 1916. године, не без двосмислености насловио Српска драма, што алудира на људску драму у ратним условима као и на позоришни жанр, оставио је потресно сведочанство о два последња повлачења којима је присуствовао. Том искуству додао је ништа мање потресно сведочанство о последицама српског повлачења кроз Албанију и Црну Гору које је видео приликом касније посете Србима у избеглиштву на острву Крфу и Виду.

Неколико опаски у књизи Фери-Пизанија која је пред читаоцем упућују историчара на опрез: ауторова исказана жеља да пише „романтичну књигу“ за читаоца који „жели да се забави“ и да „грозоту драме“ чији је био посматрач пореди са завршетком „драме по позориштима у петом чину“ Ипак, стварни разлози због којих се Фери-Пизани одлучио да објави ову књигу назиру се у посвети која се налаз на њеном почетку. Он је исказао жељу да у случају да Антанта победи у рату, она не заборави допринос „херојске и мученичке“ Србије тој победи. Као да је искуство дотадашњег рата указивало на неискрени однос Антанте према својој малој балканској савезници.

5.Југославија у емиграцији – писма и белешке из 1917.

Аутор: Јован Н. Томић
Број страна / Повез / Писмо:
328 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1846-4

Јован Н. Томић је 1921. године објавио књигу „Југославија у емиграцији”, у којој је приказао политичке тежње дела југословенске и српске емиграције током Првог светског рата, са посебним освртом на њихово залагање да будућа југословенска држава буде успостављена као федеративна република. Књигу је написао са изразито монархистичких позиција и представио „старије” српске републиканце негативно – као политичке опортунисте, лажне демократе и антипатриоте, те их оптужио да су својим залагањем за југословенску републику ишли против српских интереса у будућој југословенској држави. Српска републиканска омладина у Швајцарској и Француској се, према писању Јована Томића, спојила са југословенским омладинцима републиканцима, чије се незадовољство такође манифестовало у републиканству. „Сви скупа”, писао је Јован Томић, „већ представљају једну групу, која иде правцем коју јој дају старији политичари од заната, Србијанци и Југословени, окупљени око СНБироа и одсека Југословенског одбора у Женеви. Одатле потиче директива, а омладинци су просто оруђе у рукама старијих” (Јован Н. Томић, Југославија у емиграцији, Београд 1921, 16, 37–42, 45–75).

6.Страдање Шапца и Мачве у Великом рату

Аутор: Бранислав Станковић
Број страна / Повез / Писмо:
249 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1842-6

Развијајући се и напредујући током читавог 19. века, Шабац је почетак 20. дочекао као напредна варош, како у економској тако и у културној сфери живота. Уз новоосновану гимназију, неговање позоришног живота, отвара се и Читалиште, а у њему и прва музејска збирка.због близине границе, Шабац постаје један од главних трговачких и извозничких центара Србије. Сви ови елементи, од Шапца ће, како каже немачки путописац Феликс Каниц, начинити Мали Париз. Оно што становници Шапца нису могли предвидети јесте трагедија коју ће град преживети у току Великог рата и од Малог Париза постати Српски Верден. Живот уз границу, као највећа дотадашња предност, у рату ће постати највећа мана.

У недељу, 9. августа изнад Шапца ће се појавити први непријатељски авион, а већ 12. августа, у рану зору, аустријске трупе Шездесет друге бригаде Четвртог корпуса Друге армије, под командом генерал-мајора Данија фон Ђармата, почеће прелазити Саву код дреновачке аде и у центар града стићи већ у подне.

Истовремено почиње и повлачење војске и цивилног становништва, а они који су у Шапцу остали, узалуд су кроз прозоре избацили беле барјаке јер ће се убрзо показати геноцидни карактер намера аустроугарске, која је желела не само пораз, већ и и економско и демографско уништење. Ово је нарочито уочљиво у периоду прве окупације Мачве и Шапца.

Одмах по заузимању града почеће хапшења, малтретирања, силовања и убијања цивилног становништва. По један митраљез постављен је на свакој раскрсници, а у центру чак четири. Својеврсни симбол страдања Шапчана постаће саборни храм Светих апостола Петра и Павла у којима су становници држани три дана без воде и хране на августовској врелини.

7.Србија и Грчка 1914–1918

Аутор: Миладин Милошевић
Број страна / Повез / Писмо:
315 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1830-3

Хронолошки оквир теме о којој је реч у овој књизи јесу године светског рата, док је сама тема изложена у пет већих тематско-хронолошких целина. Важно је напоменути да се у обради ове теме не даје важност ратним збивањима, која су у нашој историографији обрађени у оквиру више стотина наслова о теми Првог светског рата. У овој књизи тежиште је окренуто мање познатој страни Великог рата – односима две савезничке државе, односима који су креирани у кабинетима дипломата двеју држава, и не само њиховим, а који се одсликавају кроз дипломатска документа (декларације, ноте, депеше, телеграме…), која су основни извор у обради ове теме.

Близина и природна упућеност Срба и Грка једних на друге били су фактори који су утицали на њихове односе током историје. Основа тих односа у новијој историји налазила се у идеји за стварање заједничког савеза за борбу против Отомаског царства.

Највећу сметњу за успостављање пуних дипломатских односа ове две државе прадстављао је њихов различит статус. Грчка је са својом традицијом па и владајућом династијом уживала подршку европски земаља и као таква била у повољнијем положају и прва држава на Балкану која је стекла самосталност и независност. С друге стране Србија није уживала наклоност истох тих земаља, па су се тек 1878. године, када је Србија међународно призната и стекла независност, остварили услови за успостављање пуних дипломатских односа између Србије и Грчке. Јануара 1879, Србија је установила своје посланство у Атини, које почиње са радом новембра 1879, када је у Атину дошао први српски посланик у Грчкој Сава Грујић.

8.Борба Југословена за слободу и јединство

Аутор: Херман Вендел
Број страна / Повез / Писмо:
750 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1829-7

По својој дубини, ово дело једно је од најважнијих дела уопште писаних о Југословенима. „Борба Југословена за слободу и јединство“, по својој замисли и оригиналности представља најуспелију историју борбе за слободу и јединство, историју која улази у највеће историјске заплете, али које писац сјајно расплиће уз најоданију службу једног сасвим сигурног метода, као што је већ познати историјски материјализам, којим Херман Вендел сасвим поуздано располаже и представља све, па и најзамршеније догађаје почевши од раје под Турцима, словеначким сељацима под Немцима и Хрватима под Хабзбурзима, па даље, пратећи их кроз разнолике политичке и културне перипетије, везујући све појаве с економским факторима.

Уједињење Југословена изведено је под знамењем: преобраћење поданика у грађане. Херман Вендел успео је много више него што би то био у стању домаћи историк: као изврстан познавалац наше економске, културне и политичке историје, са дистанце, био је у стању запазити многе моменте које би нашем оку измакле, а они, међутим, чине срж и битност у Борби Југословена за слободу и јединство. Најсрдачније се може поздравити превод овог дела, јер ће југословенском читаоцу знаменито проширити хоризонт, објаснити најмутније моменте из наше историје и скренути пажњу на вежне елементе који су до сада били пропуштени.

Стога, ово дело и јесте не само прво ове врсте, већ, за дуго година, и једино ове врсте, овог значаја и великога смисла.

9.Видо

Аутор: Александар С. Недок
Број страна / Повез / Писмо:
204 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1823-5

Голгота Србије
Ова књига посвећена је трагедији српских регрута – недозрелој и недосањаној генерацији, која је небригом оних који су о томе имали да брину пуштена да пропадне на свом голготском путу. Острво Видо, као тужно финале, било је само завршни чин драме која је почела њиховим подизањем од домова и породице.

Ако су и морали због виших циљева да буду покренути у Неизвесност, њихова Голгота започета још на границама Србије, могла је током пута бити избегнута. Прво дозволом да пређу у Грчку, а потом бар умањена током каснијег збивања. Да није било трагичне наредбе да крену ка луци Валони, између две изливене реке Шкумбе и Семени, без добијене сагласности, према Србима и иначе несклоне, италијанске команде и њеног осионог генерала Бертолинија. Уместо да из Базар-Шијака крену десно ка Драчу и сигурности, наређено им је да иду лево, право у пропаст.

На томе крстоносном путу страдали су сви који су били слабији, а остатак преживелих доведен је на ивицу опстанка, чиме је трагедија на Виду била неизбежна. И за то нико није одговарао ни за време рата, нити после њега. Сви покушаји су одлуком о амнестији грешника били угашени. Зато смо покушали да их се, снабдевени документима из војног архива и успоменама њихо вим или оних који су им помагали, после сто година сетимо и још једном, заједно с њима, пређемо њихов Виа долороса.

Ова књига, писана у врло позно животно доба писца, остаје завршни чин његовог опуса и опроштај са својим народом, с којим је провео цео свој лекарски и истраживачко-историчарски живот.

10.Српски војник у Великом рату 1914-1918

Аутор: Душан М. Бабац
Број страна / Повез / Писмо:
157 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1810-5

Када се говори о српској војсци, треба имати у виду да њени почеци сежу у време Првог српског устанка, када је настала у народу и из народа. Сваки мушкарац способан да носи оружје тада је постао војник. У потпуно аграрној земљи, сељаци су постали први борци а из исте класе израстао је и први командни кадар. Без обзира на нагли напредак земље током деветнаестог века, главна карактеристика официрског кадра била је то што је већином потицао из руралних крајева. У патријархалној средини, официр се поштовао као рођени отац, дисциплина и субординација прихватане су као нешто потпуно природно. Велики значај у ланцу командовања имао је и резервни официрски кадар. Резервни официри још су боље разумевали менталитет и потребе својих војника јер су и у миру радили и живели са њима и међу њима.

Како би се боље разумео подвиг ове, по бројности мале, али по јунаштву велике војске, можда је најбоље погледати шта су о њој рекли савременици.

Џавид-паша, турски заповедник Битоља, у телеграму упућеном Цариграду јавља:

„Српски војник је непобедив. Не можемо ништа против Срба. Српски сељак је без порока, нежан и великодушан. Српски војник стално односи победу зато што је финији и интелигентнији, дисциплинован и високог морала.”

„Српска војска прва је и најславнија војска у Европи. После борбе која је трајала свега пола часа, Срби су уништили моју дивизију. Моји батаљони били су потпуно збрисани ужасном српском ватром”, гласиле су речи мађарског маршала Јозефа Хабзбуршког.