1.Крф: острво васкрсења Србије – мек повез

Број страна / Повез / Писмо:
510 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1594-4

Крф је, од јануара до априла 1916, био једино упориште српске слободе. Цела српска држава – регент, влада, војска, Врховна команда, Народна скупштина, чиновништво – тада се нашла на овом грчком острву. Српских прогнаника било је више него самих Крфљана.

Књига Крф: острво васкрсења Србије представља, за сада, најпотпунији приказ боравка Срба на Крфу у Првом светском рату. Она се састоји од низа сведочења учесника, очевидаца и савременика. Приређивач је сведоке пустио да сами говоре, задржавши се на најнужнијим објашњењима. Намењена је најширем кругу читалаца, али ће у њој и стручњаци моћи да нађу много корисних података. Ходочасници на Крф и Видо добили су књигу коју ће, пошто се састоји од много посебних целина, моћи да започињу, остављају и да јој се, без тешкоћа, изнова враћају. У њој ће пронаћи мапе Крфа и преглед свих места која би требало да се посете. Ту је и око 4.000 имена српских војника сахрањених на Виду и широм Крфа, међу којима ће многи пронаћи своје претке.

2.НЕСТАЛИ – српски ратни заробљеници и интернирани цивили – сабирни логор у Сремској Митровици (1915–1916)

Аутор: Оливера Делић
Број страна / Повез / Писмо:
189 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1578-4

Страдање држављана Краљевине Србије у Великом рату пало је у заборав, шира јавност више од седам деценија није довољно информисана о браниоцима Београда, о пониженој и побеђеној српској војци у четвртој Макензеновој офанзиви, октобра 1915. године, која је боравила у Сремској Митровици. Ни данас се не сагледава величина трагедије цивилних и војних жртава које су прошле улицама града, боравиле у Казненом заводу и другим прихватним пунктовима.

Полазна тачка у изучавању теме о српским заробљеницима и интернирцима био је интересантан несређен материјал архивске заоставштине др Милана Костића, управника Казненог завода у Сремској Митровици, а затим и адвокат у Земуну, материјал је преузет 1986. године од наследника др Костића.

Пронађени ратни дневник у архивском материјалу разоткрио је димензију трагедије и појединости егзодуса српских војника и цивила у сабирном логору од октобра 1915. до марта 1916. године. Читајући кратке белешке управитеља о различитим ситуацијама и недаћама, развија се саосећање са патњама заробљеника, те се сагледавају околности настанка хуманитарне кризе. Цитирајући записе у овој књизим драгоцена сведочанства о страдању српског народа учињена су доступним јавности.

3.Југославија на конференцији мира

Аутор: Андреј Митровић
Број страна / Повез / Писмо:
512 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1500-5

Југословенски проблем на Конференцији мира 1919–1920. јесте једна сложена, садржајна и важна историографска тема. Она ставља историчара пред низ разноврсних задатака и тешкоћа. Та тема не садржи само питања о којима је тада Конференција мира доносила одлуке, каква су правно признање Краљевине СХС као учеснице мировних преговора, границе, репарације и сл. Она садржи, може се рећи, читаву историјску ситуацију момента. Због тога она тражи детаљно испитивање појава, односа, догађаја и поступака појединих људи у високим политичким телима југословенске државе, те испитивање међусобних односа тих тела.

Са овим се нераздвојно преплело питање: шта је у том моменту држава која се назива Краљевином СХС? Шта је она идеолошки, друштвено, економски и национално? А ово питање тражи развијен и садржајан историографски одговор. Најзад, југословенско питање на мировној конференцији било је само један тренутак историје. Било је најчвршће повезано – поред све своје „аутономности“ – са временом које је претходило и са временом које је долазило; било је последица одређеног историјског тока и он је себе уградио у будући историјски ток.

Због свега овога свестрана обрада наведене теме тражи више посебних студија о питањима тек створене југословенске државе. Питањима која и припадају и која не припадају ужем кругу питања са Конференције мира. Тако су неопходне студије о национализмима југословенских народа, о југословенској идеји, о југословенском покрету у целини, о југословенским народима у Првом светском рату, о Краљевини СХС у првој години њеног постојања. О Француској и југословенском проблему на Конференцији мира, о Енглеској и југословенском проблему, итд. Исто тако је неопходан и један студиозан преглед спољне политике Југославије између два светска рата. Међутим, на располагању до сада стоји тек неколико студија ужих питања него што су она наведена, и нешто више истраживачких чланака. Иако су сви ти радови драгоцени, они нису довољни да би се имала сигурна основа за приступање обради једне овако сложене теме.

4.Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату

Аутор: Ратомир Дамјановић
Број страна / Повез / Писмо:
455 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1530-2

За време Великог рата стотине странкиња из разних земаља, медицинских сестара и докторки пре свега, долазе у Србију да помогну српском народу. За већину жена са различитим степеном интеграције, то је била прилика да побољшају статусну улогу жене у друштву, али њихов примарни мотив био је хуманитарни рад.

Ово је прича, из угла жене, о српском војнику и Србији. Истовремено, то је прича о њима, о тим женама које су дошле у Србију у „најгору од свих злих времена”, како је једно такво наше страданије, дефинисао монах Исаија крајем 14. века. Женско око више, даље, боље и дубље види. Њихов поглед је другачији. Оне нису у биткама, на ратишту, него у самом штабу Смрти и Живота, са рањенима и болеснима, суочене са инвазијом тифуса која односи исто толико жртава као и битке, у немогућим условима, када човек пада на ниво елементарног преживљавања. Оне ослушкују и виде српског војника сасвим изблиза, готово из његове душе, импресиониране и искрено зачуђене његовим подвизима, храброшћу, хуманошћу, трпљењем, вером, надом и љубављу. Пишу и говоре о њему као о митском јунаку који у изгнанству чезне за својом Итаком – Србијом, и на обали мора машта о кући и породици. Остављају белешке о српској историји и поезији, земљи и људима, српским обичајима и карактеру српског човека, о чежњи за отаџбином и данима изгнанства, о песми Тамо далеко, хуманом односу према заробљеницима… Оне су поуздани сведоци ратне пошасти, страдају и саме, упорне су у својој мисији да буду раме уз раме са српским војником и српским женама, докторкама или обичним сељанкама. При томе, у првом плану је стално присуство смрти, на једној, и љубави, на другој страни. То је љубав ратника према земљи, породици, поезији, пријатељима, и љубав списатељица према тим ратницима који су осветљени са изузетном осећајношћу. Њихово разумевање трагедије у земљи и ван земље, даје посебну дубину текстовима. У питању је саживљавање са њиховим патњама, истовремено и сопствено страдање у крилу ратног хаоса, и то без речи жаљења. И оне су изложене највећој драми, готово једнако као и њихов „јунак”.

…

Смисао књиге Странкиње о српском војнику јесте да да потпунију слику Великог рата. Избором су обухваћене оне хероине који су писале о догађајима – њихова писма, дневници, сећања, узбудљива су грађа која сведочи и о њиховом делу. Тиме се, на неки начин, баца јаче светло на њих, али много је оних које су једнако самопрегорно радиле и донекле остале у сенци, јер нису имале времена или навику да остављају писани траг. Читајући редове ауторки заступљених у овом избору наилазимо и на њихова имена и њихово дело. У драгоценим књигама и истраживањима наших и страних аутора студиозно се осветљава хуманитарни рад свих тих странкиња које су дошле у Србију за време Првог светског рата, али и патриотска жртва наших хероина и њихова писана сведочанства. – из Предговора

Ратомир Дамјановић

5.1914–2014: Зашто ревизија?

Аутор: Миле Бјелајац
Број страна / Повез / Писмо:
364 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1531-9

Мењање оцена о узроцима Првог води ревизији оцена о узроцима Другог светског рата
Аутор се у делу, пре свега, бави старим и новим контроверзама о узроцима тог великог ратног сукоба. Шта је то, што је др Миле Бјелајац читаоцима у Србији покушао овом књигом да поручи? Да је историја егзактна друштвена наука, која се труди да на основу догађаја који су се заиста збили, опише и објасни развој људског друштва, али да и она може исклизнути из јасно задатих принципа научне коректности.

Већ су раних деведесетих прва издања „Балканских духова” Роберта Каплана утемељила данашње ревизије по којима је за избијање Првог светског рата крива Србија и Балкан, а та „балканска мржња” одлучно је утицала на Хитлера да оформи своје ставове, ето где је корен два светска рата како је и написао један анонимни писац Клинтонових говора: – Два светска рата почела су на Балкану. Некада млађи историчари из Британије и Аустрије, поводом 80-годишњице избијања рата, преписују те оцене. „Србији је тај рат био потребан из унутрашњих разлога” зарад очувања режима, писали су. „Српски малигни национализам” узроковао је светско крвопролиће.

Па и кад није било правих аргумената да се докаже некадашња аустроугарска пропаганда која је припремала изговор за агресију, прављене су конструкције у стилу – Пашић је знао да је Србија неспремна у том тренутку, али он је „подсвесно желео” да рат избије јер је само тако могла бити остварена идеја Велике Србије. Наше стручно искуство мора да занеми пред оваквом аргументацијом јер какав би то извор требало да се нађе па да се ово аргументује. Можда још непознате белешке Пашићевог психијатра?

6.Лице рата – ратна фотографија у Србији 1912–1913/1914–1918

Аутор: Милена Марјановић
Број страна / Повез / Писмо:
175 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 17 × 24 цм
ИСБН: 978-86-515-1545-6

Ово вредно историјско дело садржи фотографије из ратног периода Србије, које је сакупила и обрадила историчарка уметности, Милена Марјановић. Осим фотографија, ауторка је приредила и биографије аутора – фотографа, репортера, новинара, али и научника, адвоката, занатлија и свих оних који су имали свест о далекосежности значаја бележења актуелних догађаја – више од деведесеторо њих!
Књига Лице рата нашла се у ужем избору за награду Издавачки подухват 64. међународног сајма књига у Београду, а за изложбу „Сликари / ратници / сведоци” ауторки је додељено признање Друштва историчара уметности Србије (ДИУС) за најбољу ауторску изложбу савремене ликовне уметности у 2017. години.

„Све ове фотографије свом снагом фотографске сугестивности говоре о полету с којим народ улази у рат, помаже, па и сам постаје део ратне опреме и о једном напору који покаткад прелази границе људске моћи. Говоре о разарањима, убијању, уништавању и стравичним околностима под којима може да опстане људско биће.”

Бранибор Дебељковић

7.Ратни дневник (август 1915–1916) Стево Ј. Стефановић

Едиције: ВИ коло, Дневници, Србија 1914-1918
Аутор: Мирослав Тохољ
Број страна / Повез / Писмо:
389 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1503-6

Дневници и мемоари су она врста штива која о себи и о својим ауторима пружају више података него што то може и најисцрпнији предговор. Њима предговор управо и није потребан, сем уколико читаоцу ваља скренути пажњу на извесна формална решења или контекст настанка.

Овај ратни дневник Стефановић је започео онога тренутка када се у Србији растао са породицом, супругом и четворо ситне дечице, и ван сваке сумње да га је писао као подсетник за личну причу коју ће, ако преживи, једнога дана причати деци, а ако умре или погине – његови записи ће, надао се, пронаћи пут до њих. У почетку се Стефановић обраћа управо њима, својој деци, али како се пак развија албанска драма, писац све чешће има на уму апстрактног читаоца, коме је, верује, немогућно „изазвати слику и представу шта се све ту види и осећа”.

Књига доноси изузетни материјал пошто је аутор дневника интелектуалац из Босне и Херцеговине, учесник повлачења и боравка Српске војске у Албанији и на Крфу, а касније и актер догађаја у позадини…

8.У вихору октобарске револуције (1916–1918) – Радоје М. Јанковић

Аутор: Даница Оташевић
Број страна / Повез / Писмо:
502 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1511-1

Између корица ове књиге стало је само две године живота пешадијског мајора Радоја М. Јанковића (1879–1943), које је сликовито описао у дневничким белешкама пре једног века. Догађаји који су у жижи публикације променили су токове светске и српске историје – Велики рат и Октобарска револуција. Јанковић је живео у бурним деценијама на почетку минулог столећа, у многим сукобима и преломним дешавањима активно је учествовао или био добар посматрач, па овај дневник „излази” из личних оквира и данас је необориви доказни материјал за културу памћења Србије и Русије. Шира јавност и читаоци први пут су у прилици да сазнају шта се дешавало у животу српског официра који се нашао у вихору две руске револуције 1917. године, Првог светског рата и у близини великих људи који су кројили нови поредак. Период од 29. маја 1916. до краја августа 1918. ревносно је скениран пером добро информисаног и образовног мајора и сажет у шест дневника. Згуснутим стилом, као да подноси рапорт, Јанковић је бележио виђено у Врховној команди у Могиљеву и високим руским војним и политичким круговима као и слике са петроградских улица, тргова, похараног Зимског дворца, театра и штампе. Био је очи у очи са царем Николајем Другим и регентом Александром, али и Лењином, Троцким, Керенским, Алексејевим… Записивао је и деловање Срба који су се размилели по Европи чекајући милост великих сила и да некако преживе олују. Утиске, коментаре, оцене и судове о личностима које је видео ван протокола и иза кулиса, записивао је непосредно после дешавања, сусрета и разговора, што овом штиву даје непроцењив документарни значај.

(…)

Ово откривено штиво бременито историјским подацима и догађајима који су битни за научнике, интересантно је и за обичног радозналог читаоца. Како су Јанковићева интересовање била разноврсна, у дневницима је доста прилога за социологе, економисте, географе, етнологе, хроничаре друштвених збивања, па и поклонике књижевности. Са истом пажњом описивао је цара Николаја Другог „чији поглед није одређен, који показује неодлучност човека који зна да је господар, а осећа да му то не припада. (…) У записима често севне жал за отаџбином, сећање на Мораву, напаћени српски народ, топлина српске и руске душе коју западњаци не разумеју. Ови делови Јанковићеве дневнике препоручују социолозима и истраживачима друштвених наука две земље. – из Предговора

Даница Оташевић

9.Ратни дневници 1912–1916

Аутори: Мирко Демић, Станислав Краков
Број страна / Повез / Писмо:
389 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1513-5

Станислав Краков (Крагујевац, 1895 – Сент Жилијен, 1968) „провукао“ је свој живот кроз четири рата. Некоме ће се учинити да му је судбина била наклоњена, док је он у томе видео њену свирепост. Било како било, мало ко је у српској књижевности оставио тако дубок и упечатљив траг а да је веома кратко учествовао у њој. Готово ниједно књижевно дело није било изложено присилном вишедецинијском забораву, као његово.

Ратни дневник обухвата више целина, а нас занима трећи део, он почиње од првих дана фебруара 1915. године, када је потпоручник Станислав Краков добио распоред у рејону града Шапца и околине, описујући свакодневне активности и боравак његове јединице у околини Уба и Ваљева, затим одсуства у Београду, све до средине септембра, када његов пук маршује до Младеновца, како би се укрцао на воз и превезао се до Владичиног Хана, одакле поново маршује до Сурдулице и све до запоседања положаја дуж границе са Бугарском. Краков педантно бележи све активности јединице уочи, за време и након напада бугарске војске на нашу источну границу. Такође описује своје рањавање, борбе на Власини, одступање наших јединца преко Косова и Метохије, кроз Црну Гору, све до Скадра, Драча и Валоне, а завршава се 24. јануара 1916, по пристизању на острво Крф. При крају Ратног дневника Краков прави биланс губитака свог вода, који на репрезентативан начин осликава трагедију српске војске и државе.

Занимљивост овог „Ратног дневника“ је и у томе што се у њему налази одељак насловљен „Епизоде из 1912, 1913, 1914. и 1915. године“. Реч је и комичним ратним епизодама које је будући писац скицирао, у жељи да разгали себе и евентуалног читаоца.

Очигледно је да је овај дневник послужио Станиславу Кракову приликом писања његове капиталне књиге „Живот човека на Балкану“, штампане постхумно, тек 1997. тако да ће доступност Ратног дневника олакшати посао будућим истраживачима који овим делима буду приступали упоредно.

10.Разграничење Југославије са Мађарском и Румунијом

Аутор: Андреј Митровић
Број страна / Повез / Писмо:
540 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 цм
ИСБН: 978-86-515-1512-8
Година издавања: 2019.

С пропашћу Аустроугарске дошло је до потпуне промене политичке карте Панонске низије. На панонским територијама Царевине, засноване на легитимистичком начелу, настале су делимично или у целини три државе. Румунија, Краљевина СХС и Мађарска позивале су се на модерна начела при уређењу граничних питања, па и начело народности. У исто време оне су се показале као велике супарнице у деоби земаља у јужним деловима Низије, где је услед измешаности становништва било изузетно тешко повући линије етничких разграничења.

Истина, било је јасно да су Мађари у већини у северним, Срби и Хрвати у јужним, а Румуни у источним крајевима. Ипак, између ових етнички узето неспорних зона, остајало је још доста земљишта на коме су народи били толико измешани да их никако није било лако разлучити.

Ово тим пре што је била реч не само о Румунима, Југословенима и Мађарима, него и о не малим групама Немаца, Словака и Русина, расејаних широм овог простора. Да све буде замршеније, показало се да део становништва још није имао пробуђену националну свет у том историјском тренутку. Букурешт, Београд и Будимпешта су, међутим, испољавали сразмерно велике територијалне жеље. Без обзира на то што су се често јавно знали позвати на национално начело и право народа на самоопредељење, кројили су планове о стицању што више земаља.

Ова књига доноси прилоге проучавању југословенске политике на Конференцији мира у Паризу, неопходне за разумевање прилика и догађаја који су следили по завршетку Великог рата, дипломатске борбе за границе нове државе и њеним главним актерима.