168 страна, 230x310 мм, тврди повез, латиница, црно-бело

Петар Меселџија припада оној врсти уметника која ширином духа и бескомпромисним стандардима мотивише и подстиче развој стваралаштва читавих генерација. Његов утицај је посебно драгоцен у средини одакле је потекао. Иако је морао да напусти Србију почетком деведесетих година, својим уметничким продорима широм света наставио је да инспирише домаће илустраторе. Показао нам је на свом примеру да су натпросечни уметнички домети могући и да није неосновано сањати о великим успесима без обзира одакле потичемо.

Петрова мудрост коју је као ментор пренео на млађе колеге наставља да осветљава пут наредним генерацијама, јер су неки од његових штићеника и сами постали предавачи. Може се рећи да је оснивање смера посвећеног илустрацији на Академији уметности у Новом Саду посредно мотивисано вредносном вертикалом коју је он изградио. Пред нас је поставио светао пример са којим можемо да поредимо своја будућа постигнућа и аспирације.



Петров специфичан допринос огледа се у томе што није напустио вредности наше традиције, па је његов уметнички опус спона између националног духа и западне популарне културе. Он је успео да у својим сликама инкорпорира широк распон утицаја, од Паје Јовановића, Уроша Предића, Френка Фразете до Алана Лија, али и многих других. Колеге су често покушавале да одгонетну у чему је тајна успеха његовог ликовног рукописа… Зашто свака слика представља снажно искуство за посматрача, зашто светло има духовну компоненту и како је могуће да су сцене тако пуне живота? Неко би рекао да је све то због жестине потеза или због лакоће са којом их изводи, природно попут дисања. Наравно, и био би донекле у праву, али ствари нису тако једностване. Верујем да је Петар постигао онај чувени баланс о ком пише Фридрих Ниче (Фриедрицх Ниетзсцхе) када анализира грчку трагедију. Наиме, ради се о константној тензији између два супростављена принципа, између аполонијског и дионизијског. Контролисани цртеж, који као скела даје структуру имагинативном призору представља аполонијску тежњу за мисаоним, одмереним редом. Управо та структура постаје стабилна позорница по којој дионизијска непослушност влажне боје може играти у пијаном заносу потеза. Племенита изненађења која настају када уметник верује у моћ препуштања сликарском медијуму опијају посматрача и позивају га да се хедонистички препусти необузданој лепоти.

Ова дихотомија је такође очигледна у Петровом третману анатомије, посебно на примеру дивова који симболишу дивљу природу, пре него што је човек покушао да је укроти рационалним, аполонијским методама. Цивилизација је тако постала претерана мера заштите од прималног, због страха од непредвидиве природе, па је уметник преузео на себе одговорност да нас подсети колика мудрост избија из старог, монументалног храста или колико лепоте носи нерафинисано лице дива.

Петар је увек тежио ауторској самосталности, желео је да дође до сопствених спознаја кроз теме које га подстичу на писање и сликање. Једна таква тема се посебно истиче. Ради се о архетипу хероја и његове авантуре. У питању је културолошко-психолошки феномен присутан у колективној свести човечанства. Иако је универзалан по карактеру, тј. примењив на сваког од нас, будући да у суштини говори о путу откривања праве природе човека, посебно је значајан за уметнике. Ми, такође, пролазимо кроз фазе херојске авантуре митских размера док се препуштамо неизвесном путовању од идеје, скице, бројних студија, подсликавања, кроћења боје, па до повратка кући са пар ожиљака. Затим наступа осећај да смо мало боље упознали своју праву природу. Ако имамо среће да на том путу наиђемо на архетип мудраца, онда смо поштеђени фрустрирајућег лутања.

За многе колеге Петар Меселџија је управо тај пријатељ мудрости.

Зато сматрам да ова књига није само пресек опуса једног ствараоца, већ обавезна прва помоћ за оне који су се упустили у неизвесну херојску авантуру, а важно је нагласити… без обзира да ли су уметници или не.